Косовска полиција ухапсила Марка Ђурића, сирене за узбуну у Митровици

У Косовској Митровици полиција ухапсила Марка Ђурића и одвела га у Приштину. Сузавцем протерани окупљени испред Митровачког двора, наводе домаћи медији . Заједно са Ђурићем ухапшен и његов сарадник Жељко Јовић. Сазвана седница Савета за националну безбедност за 19.30 часова

19.10 – Могуће је да ће Марко Ђурић после извођења пред прекршајног судију бити протеран у централну Србију преко Мердара

Упад и хапшење Српских политичара

18.45 – У току је разговор председника Србије Александра Вучића са руским председником Владимиром Путином, јављају Вечерње новости.

18.42 – ЕУ осуђује догађаје у Митровици и позива власти у Београду и Приштини да покажу неопходну уздржаност како ситуација на терену не би даље ескалирала, саопштила је портпаролка ЕУ Маја Коцијанчич.

18.40 – У месту Рударе, између Звечана и Косовске Митровице, Срби су поставили два камиона, и тако блокирали магистрални пут.

18.35 – Никола Селаковић изјавио да очекује да Ђурић одмах буде ослобођен. Додао је да су теже повређени Ненад Рикало, Жељко Јовић, Зоран Тодић, Иван Милојевић и Небојша Милановић, јавља Коссев, преноси Фонет.

Снимак упада РОСУ

18.30 – Марко Ђурић се налази у просторијама косовске полиције у Приштини, потврђено Танјугу.

18.20 – И даље се чују сирене у Косовској Митровици што значи да је ситуација напета, јавља дописник РТС-а и додаје да су се из једног дела града зачули и пуцњи.

18.00 – Седница Савета за националну безбедност сазвана је за вечерас у 19.30 часова.

17.45 – Косовска полиција одвела је Марка Ђурића у Приштину, јављају косовски медији.

 

 

Дешавања на Јарињу

Група од десетак блиндираних возила пресекла магистрални пут Краљево-Косовска Митровица код места Јариње. Поред ових возила, ту се налазе и службени џипови косовске полиције РОСУ.

Присутна је већа концентрација маскираних лица косовске полиције, сви под дугим цевима. Претпоставка је да их тренутно на потезу од Јариња до Косовске Митровице има између 200-300, са тенденцијом даљег повећања.
Према речима Муп-а самопроглашене државе косово, основни циљ њихове интервенције је спречавање уласка министара Владе РС на Косово и Метохију. У том циљу сваки покушај уласка на територију КиМ завршиће се хапшењем највиших представника власти РС.

Ситуација је врло напета, а њу додатно распаљују приштински медији који говоре о наводној инвазији српске жандармерије и оперативаца БИА који су се инфилтрирали на простор северно од Ибра, у све у циљу оправдавања употребе несразмерно великих снага косовске полиције на овом правцу.
ФОТО са лица места

Комунистички злочини у Другом светском рату

Народна ослободилачка војска Југославије (партизани) је, као и остале стране у рату правила тешке злочине, кршила правила рата и Женевску конвенцију. Стрељања цивила, оних који су сматрани за непријатеље и ратних заробљеника спровођена су током целог рата. Најдрастичнији су ипак примери злочина извршени на крају и непосредно по завршетку када је спровођен масован терор. Истраживања комунистичких злочина су вршена и у осталим државама бивше Југославије, док је Влада Србије основала Државну комисију за тајне гробнице убијених после септембра 1944. За нешто више од шест година рада државна комисија је поименично пописала око 60000 пострадалих. С обзиром на то да се Комисија у свом раду у највећој мери користила комунистичком архивском документацијом, а да значајан део те документације фали (око 30%) овај број може бити нешто већи.

Деценијама су се злочини у којима су жртве покоља бацане у крашке јаме приписивали само усташама. После пада комунизма постало је јасно да су и партизани масовне злочине вршили на овај начин. Најпознатији примери оваквих ликвидација су вршени у Црној гори и Херцеговини током такозваних левих скретања као и у Словенији и Истри, такозване Фојбе.

Револуционарни покрети су по природи екстремистички и нетолерантни, а да ни партизански покрет није у томе никакав изузетак говори и следећи цитат дела писма Блажа Јовановића комесару Веселину Лаловићу:

„Према поузданом извјештају сада иде стално у Подгорицу код Станка Марковића једна мала плава дебела ђевојчица од 14-15 година са плавим капутом и плавом капуљачом, из Рогама. Она иде сада мјесто Буле Стаматовић о којој смо вам прије писали. Њу треба ухватити и саслушати, па ако је за ликвидацију и ликвидирати.“

Број жртава

Дуго се у научној и широј јавности спекулисало о броју страдалих у ратним и послератним чисткама у Србији и Југославији на вансудски или судски начин. Домаћи и страни истраживачи износили су контроверзне процене о броју жртава ‚‚дивљег чишћења’’ у Југославији. Гроф Николај Толстој је на пример наводио број од невероватних 350.000 лица убијених током 1944–1945. у Југославији. Мајкл Лиз, британски историчар наклоњен покрету Драгољуба Михаиловића, процењује на око 250.000 жртава у Југославији и око 100.000 у Србији. Др Љубо Сирц, професор политичке економије на Глазговском универзитету и директор Центра за проучавање комунистичких економија, који је и сам био у партизанима, процењује жртве током 1944–1945. чак на 300.000 лица. За разлику од њих Марк Вилер, износи неупоредиво скромнију процену од свега 40.000 у целој Југославији, а Фицрој Меклејн у својим мемоарима наводи тек нешто преко 2.000 жртава у Београду.

Из Бањице је одведено много људи на највећу локацију за стрељање од стране „револуционарних власти“, а то је потез насеља Лисичији поток – каже др Цветковић. – Могуће је да се тамо ради о више јама, које се простиру на делу од Ортопедске клинике до улице Војислава Вулетића. Ту је сигурно стрељано више хиљада Београђана. Прецизан број је тешко утврдити, јер нису сачуване све књиге стрељаних за Београд. Комисија за тајне гробнице има прецизан податак да се сигурно ради о 3.500 жртава, али то је сигурно доња граница, а према изјавама и подацима сведока, верујемо да је тамо убијено више од 7.000 људи. Тако да је Лисичији поток сигурно највећа комунистичка гробница у Србији.

Како објашњава др Цветковић, „овај терор можемо разумети, али га не смемо оправдати“.

– Одредили су га, свакако, мотив ратне освете победника због жртава у рату. Постојала је и перцепција Београда и Србије као монархистичке прочетничке базе, од стране многих припадника партизанског покрета који су ушли као ослободиоци. Често су третирали Београђане као колаборационисте који су се пасивно држали током окупације. Са друге стране, у масовне егзекуције били су умешани и лични, па и лукративни разлози многих органа и појединаца који су се заклањали иза власти и идеологије, остварујући своје жеље на терет жртава. Свакако је међу њима било ратних злочинаца које би свака власт осудила на смрт.

Но, све то, како каже наш саговорник, не би смело да замагли чињеница да је овај терор био организован од самог врха власти и Државне безбедности, у сврху учвршћивања власти и наметања револуционарног друштвеног поретка.

– Према најновијим истраживањима, доња граница броја убијених у Србији је више од 50.000 људи – закључује др Цветковић.- Они почивају на више од 211 локација, док не постоји ни једно званично државно обележје тим жртвама.

НАРОДНА РЕЗОЛУЦИЈА о заштити територијалног интегритета и уставног поретка Републике Србије.

–

– Подсећајући српски народ у земљи и расејању и све грађане Србије, као и релевантне међународне чиниоце, на више резолуција Народне скупштине којима се потврђује суверенитет и територијални интегритет Републике Србије укључујући у то и територију покрајине Косово и Метохија, онако како стоји у Уставу Републике Србије и Резолуцији 1244 Савета безбедности организације Уједињених нација,

– Имајући у виду реалну опасност која се надвила у минулом периоду као резултат чињења државних органа, и посебно након учесталих најава председника Републике као и чланова Владе, да ће се у склопу преговора са косовским Албанцима приступити потписивању „Споразума о нормализацији односа“ или документа, односно уговора сличног назива и садржаја са сепаратистичким властима такозваног „Косова“ под покровитељством Европске уније, који ће имати снагу међународног „мировног уговора“ као финалног акта о завршетку рата 1999. године, чиме би се у име Републике Србије озваничила и посредно или непосредно признала „република Косово“ и извршило ампутирање тог дела територије Србије,

– Стављајући до знања свим међународним чиниоцима да Република Србија, српски народ у целини и сви њени грађани, поштујући Повељу УН, бројне важеће резолуције, декларације и међународне конвенције, затим Завршни акт КЕБС-а из Хелсинкија 1975. године, и свој Устав, имају право и обавезу да се легалним и међународноправно признатим средствима супротставе наведеном, све изгледнијем развоју догађаја,

– Изражавајући спремност да у постојећој ситуацији, а нарочито након потписивања „Бриселског споразума“ и пратећих докуменaта од 2013. године и надаље, као и осталих споразума или договора потписаних пре 2013. и спроведених у пракси, којима се угрожава територијални интегритет Републике Србије, да допринесе мирном и споразумном решавању овог питања на основу начела и норми међународног права у складу са Резолуцијом 1244 СБ УН и свог Устава, а то је „суштинска аутономија“ или „самоуправа“ на простору покрајине Косово и Метохија у оквиру уставног поретка Републике Србије, а не „република“ односно „независна држава“ или било какав облик устројства који би имао државне или атрибуте делимичне или потпуне самосталности,

– Очекујући од државних органа Републике Србије да безпоговорно и без изналажења било каквих изговора као што су: европске интеграције, регионална сарадња, мировна политика, економски развој, инвестиције и слично, као и наводни притисци разних светских сила, организација или утицајних појединаца, што је, иначе, строго забрањено Резолуцијом 2131 Генералне скупштине УН од 1965. године, да предузму одговарајуће државне мере и обезбеде слободу и равноправност за све грађане и територијални интегритет Републике Србије у њеним међународно признатим границама,

– Српски народ и грађани Србије бранећи част, достојанство, историјске тековине, духовне светиње на простору Косова и Метохије и достигнути државотворни ниво гарантован Повељом УН, као и важећим резолуцијама, декларацијама и конвенцијама, које имају апсолутну супремацију како у међународним односима тако и над унутрашњим законодавствима држава чланица организације УН, којима се подробно регулише мир и безбедност у свету и поштовање међудржавних граница, те међународно признати достигнути нивои који су учвршћени бројним мировним уговорима у даљој и ближој прошлости, подсећа да су та права у случају Републике Србије у вези са Косовом и Метохијом, гарантована мировним уговорима и споразумима почев од 1912. године па надаље, све до Војно-техничког споразума из Куманова 1999. године и Резолуције 1244 као акта „примирја зараћених страна“, којима је од стране свих релеватних међународних чинилаца и нарочито великих сила потврђено, да територија покрајине Косово и Метохија трајно и неотуђиво припада Републици Србији,

– Констатујући да политичке странке, разни покрети и удружења грађана, као уставна категорија, чија је улога да демократски обликују политичку вољу грађана и заступају њихове државотворне интересе, не чине довољно или су потпуно пасивни, а неретко повлаче погрешне или неадекватне политичке потезе у борби за очување територијалног интегритета Републике Србије, те да у вези са тим, упорним учествовањем у изборним процесима зарад партикуларних интереса дају легитимитет, легалитет и пресудну политичку снагу коалицији странака на власти, која је евидентно противуставно присвојила сувереност од грађана и мимо Резолуције 1244 и Устава, и у околностима подређености у међународним односима, спроводи преговоре са сепаратистичким властима у циљу такозване нормализације односа са „Косовом“,

На основу напред наведеног а у складу са чланом 2. Устава Републике Србије, који утврђује да „сувереност потиче од грађана“, која се може остваривати уставним институтом под називом „народна иницијатива“, као и на основу члана 56. Устава Републике Србије, који омогућава „право на петиције и друге предлоге“, српски народ у земљи и расејању широм света, заједно и равноправно са свим грађанима Републике Србије, доноси с пролећа 2018. године,

НАРОДНУ РЕЗОЛУЦИЈУ
о заштити територијалног интегритета и уставног поретка Републике Србије

1. Налаже се председнику Републике, Народној скупштини и Влади Републике Србије да обуставе даље преговоре са сепаратистичким властима такозваног „Косова“ који се воде под покровитељством Европске уније и да предузму расположиве државне мере како би се зауставила примена обавеза преузетих „Првим Бриселским споразумом“, као и одлуке, споразуми и договори, пре и након 2013. године, којима је угрожен територијални интегритет Републике Србије на простору покрајине Косово и Метохија.

2. Забрањује се председнику Републике, председнику Владе или било ком државном функционеру, да прихвати својевољно или под стварним или наводним притиском, или у било којим другим околностима, а затим у име Републике Србије потпише „Споразум о нормализацији односа“ са сепаратистичким властима „Косовa“, или било који други документ који би имао снагу и обележје „мировног споразума“ или неког другог међународно признатог уговора, чиме би та квази држава у потпуности заживела уз посредовање и гаранције Европске уније и осталих међународних чинилаца.

3. Обавезују се представници државних органа из тачке 1. и 2. ове Народне резолуције, да предузму расположиве мере према Савету безбедности и Секретаријату УН, захтевајући да се преговори са косовским Албанцима наставе искључиво на основу садржаја и у духу Резолуције 1244, којом је регулисано и гарантовано право тој националној мањини на „суштинску аутономију“ или „самоуправу“ у оквиру уставног поретка Републике Србије која има суверенитет над покрајином Косово и Метохија као делом своје територије.

4. Захтева се од највиших државних органа да званично признају или констатују фактичко стање „ратне окупације дела територије“, покрајине Косово и Метохија, као међународноправног института регулисаног правилима међународног ратног права о окупацији која су садржана у „Хашком правилнику о законима и обичајима рата на копну“ од 1907. године, који је придодат „IV хашкој конвенцији“, и о томе обавесте међународну заједницу, пре свих Савет безбедности и Секретаријат УН, како би се прецизно дефинисало стварно стање на терену и обезбедила припадајућа значајна заштита српског и осталог становништва на простору Косова и Метохије, предвиђена Хашким и другим конвенцијама, од својевољног поступања окупационих војних снага и њихових паравојних и парабезбедносних савезника и других агресивних група на територији, и заштитила имовина Републике Србије.

Ово тим пре што је у више наврата након престанка борбених операција и обуставе оружаних дејстава у рату 1999. године, првобитно субверзивним и подмуклим поступањем а на крају и директно, 2008. године, изигран и прекршен међународноправни институт „примирје“, потписан у Куманову под називом „Војно-технички споразум“ а затим потврђен Резолуцијом 1244 СБ УН, који се сматра дефинитивним обустављањем борбених операција.
 
5. Забрањује се државним органима и представничким телима, пре свих Народној скупштини, да покрећу иницијативу, врше пропаганду или било који други масовни утицај, а затим и распишу евентуални референдум или други облик јавног изјашњавања, којим би се грађани директно или индиректно, то јест прикривено у склопу изјашњавања о промени Устава Републике Србије или решавања сличних питања, навели, довођењем у заблуду, да се опредељују о територији покрајине Косово и Метохија и њеном уставном статусу у оквиру уставног поретка Републике Србије.

6. Ставља се на знање највишим представницима државних органа Републике Србије, као и свим релевантним међународним чиниоцима, на првом месту Савету безбедности УН, да ће се у случају игнорисања захтева и налога из Народне резолуције од стране напред наведених државних органа, а посебно уколико у било ком виду потпишу са властима сепаратиста на Косову и Метохији „Споразум о нормализацији односа“ или сличан документ по форми и садржају, који одступа од Устава и Резолуције 1244, а којим се одричу територијалног интегритета Републике Србије на простору покрајине и признају било који вид сецесије, односно ампутацију наведене територије, да српски народ у земљи и расејању и грађани Србије, неће признати такав акт, унапред га проглашавајући противуставним и криминалним чињењем за које је предвиђено кривично гоњење према Глави двадест осмој Кривичног законика Републике Србије.
 
7. Са садржајем Народне резолуције, резултатима потписивања и израженој политичкој вољи у вези територијалног интегритета властите државе, званично упознати широку јавност а пре свих Народну скупштину, председника Републике, Владу Србије и друге државне органе, националне институције, политичке странке и покрете, као и међународне чиниоце, пре свих Савет безбедности и Генералног секретара УН, затим ОЕБС, Европску унију и друге светске организације, констатујући да ће се изражена воља и одлука носиоца суверености, српског народа и осталих грађана Србије, применити у пракси. Уколико се воља потписника Народне резолуције буде игнорисала од стране актуелних државних органа и не буде спровела одмах или у разумном року, примена исте ће уследити када се стекну политички и безбедносни услови, односно када се изврши промена власти и држава Србија ослободи статуса подређености у међународним односима, наметнутог од стране трансатлантских сила и разних глобалистичких организација и тела.

Саставни део Народне резолуције су заштићени електронски записи са личним подацима потписника, као и прегледи и табеле са својеручним потписима, затим статистички показатељи разврстани у више категорија и остали подаци од значаја за валидност и веродостојност овог документа.

Извор: https://narodnarezolucija.rs/

 

Papa Ivan X. : Slaveni primili kršćanstvo na Balkanu u 1. stoljeću

Početkom 18. stoljeća, jezuit Filippo Riceputi po nalogu Vatikana počeo je skupljati svu arhivsku građu i dokumente po nekadašnjem rimskom Ilirkumu (Dalmacija, Vojna Krajina, Slavonija, Bosna, Hercegovina, Crna Gora, Raška, Srbija, Sjeverna Albanija i Makedonija). Nakon njegove smrti posao je nastavio Daniele Farlati, a nakon njegove Giovanni Coletti. Ukupno tri generacije u periodu od 1751. do 1817.

Autor teksta: Goran Šarić

Svaki od ova tri svećenika imao je brojne suradnike koji su obilazili sva mjesta na Balkanu i ulazili u knjižnice, gradske arhive, manastire, crkve i privatne zbirke dokumenata. Sakupli su ogromnu građu od koje je samo manji dio objavljen u devet od ukupno 300 tomova. Sva se građa čuvala u Ilirskom muzeju u Bologni, od kuda je netragom nestala. Do nas je došlo djelo u 9 tomova nazvano „Illyricum sacrum“ (Sveta zemlja Ilira, sveti Ilirik). Cilj ovog orgomonog pothvata bio je sakrivanje istine o pravoj vjeri na Balkanu. Zato ilirske zemlje prikazuju kao oduvijek odane papi i Vatikanu, što ne može biti dalje od istine.

O Farlatijevom djelu „Ilyricum sacrum“ tek ću pisati, jer ono vrlo važno za razumijevanje našeg porijekla, a ovdje ću izdvojiti samo jedan detalj. Farlati navodi pismo pape Ivana X. (desetog) koji je bio papa u 10. stoljeću, od 914. do 928. godine. U tom pismu papa idetificira slavenske vladare kao potomke onih Ilira koji su još u apostolsko vrijeme primili kršćanstvo direktno od apostola.

Papa Ivan X. pišući o biskupiji u Saloni (današnji Solin i Split) kaže: „Jer ko može sumnjati da je Slavensko kraljevstvo koje se već u ranim danima apostola i sveopće crkve spominje od koljevke apostolske Crkve dobilo meso i mlijeko vjere…“ („Quis enim ambigit, Sclavianorum regna in primitiis Apostolorum et universalis ecclesiae esse commemorata, quum a cunabulis escam praedicationis apostolicae ecclesiae perceperunt cum lacte fidei“)

Kakvo Slavensko kraljevstvo u Dalmaciji u 1. stoljeću?! Nisu li Slaveni došli tek 7 stoljeća kasnije, po bečko-berlinskoj sekti, kojoj naši povjesničari svijesno ili nesvjesno pripadaju? Odakle narodu Dalmacije i Balkana neprekinuto predanje o propovjedanju apostola Pavla u našim krajevima, ako naši preci nisu živjeli tada ovdje gdje i danas mi živimo? I sam apostol Pavao u poslanici Rimljanima piše o tome.

Rimski papa Ivan X. rodio se jedva dvjesto godina nakon navodnog doseljavanja Slavena na Balkan. I iako ima na raspolaganju sve dokumente i arhive Vatikana on ne samo da ne zna za doseljavanje Slavena nego tvrdi upravo suprotno, da su Slaveni i Iliri isti narod. Ako je iko trebao znati za to fantomsko doseljavanje, to je trebao biti Vatikan. Možda papa nije znao za doseljavanje Slavena na Balkan, jer je bio vrlo neinformiran čovjek, a možda zato jer ono tada još nije bilo izmišljeno.